Nakon lavine ispovesti žena o akušerskom nasilju koje su doživele tokom, pre ili posle porođaja, država moli lekare da profesionalno obavljaju svoj posao i najavljuje nove mere – 500.000 dinara novčane pomoći za prvo dete, 600.000 za drugo, rekonstrukciju postojećih i izgradnju novih porodilišta, posebne sobe za svaku porodilju i njenu pratnju.
Međutim, izostali su odgovori na pitanja šta će se uraditi povodom problema sa kojima se buduće mame suočavaju – od trenutka kada kroče u dom zdravlja do izlaska iz porodilišta. Uz ogradu da ima izuzetaka, ženama se ni ovog puta ne veruje.
Većina tih stvari koje se pišu na društvenim mrežama uopšte nije tačna, poruka je ministarke zdravlja Danice Grujičić, koja bolne ispovesti žena o tretmanu u srpskim porodilištima karakteriše kao frustracije. Uz kolutanje očima na muku novinarke koja je prošla golgotu rađajući mrtvu bebu u GAK „Narodni front“.
Školski primer kako se ne treba ophoditi prema žrtvama nasilja.
Dok se čekaju rezultati obdukcije tela bebe iz Sremske Mitrovice, za čiju smrt majka krivi lekara, u lavini ispovesti na društvenim mrežama žene pišu o strahotama kroz koje su prolazile na porođaju, o nepružanje adekvatne medicinske pomoći, o uvredama, tarifama… I sve to sa imenima lekara i ustanova.
Al’, što reče ministarka, ko će to da proveri?
Muk u porodilištima
Većina žena bi, logično, volela da čuje da u sistemu ima nekog ko to hoće da proveri. Čak i da je reč o sizifovskom poslu – a nije.
Primera radi, porodilište čije su lekare žene „ocrnile“ moglo bi da obavesti uznemirenu javnost, prvenstveno bivše i buduće porodilje, da će momentalno sprovesti unutrašnju kontrolu o načinu rada, poštovanju etike, pristupu pacijentkinjama i poštovanju njihovog dostojanstva.
Ili, na primer, da uvodi anonimnu anketu u kojima žene, pri izlasku iz bolnice, mogu da ocene lekare i osoblje, bez straha da će joj se svetiti ako ponovo padne u njihove ruke.
Pa, da se na taj način „iskristališu“ dosijei ginekologa, akušera, babica, pedijatrijskih sestara… A, onda prismotra, pa sankcije.
Edukacije su deo rešenja, ali ne i rešenje
Mogli su sa nekim sličnim predlogom da izađu i Ministarstvo zdravlja i Lekarska komora. Nije dovoljna poruka da će se stvari promeniti tako što će ojačati uloga Lekarskog društva koje, između ostalog, lekare edukuje i upoznaje sa primerima dobre prakse.
U perspektivi ne zvuči loše, ali šta ćemo do tada? Šta sa onima kojima treba direktiva, a ne kurs o lepom ponašanju?
Nije akušersko nasilje problem sa kojim se žene suočavaju mestimično, povremeno, poput presedana. Ne traje to ni od juče, da bismo se sada iščuđavali.
Svaka žena, ako nije doživela, onda poznaje makar jednu ženu koja je trpela nasilje u porodilištu, u trenucima kada je najranjivija.
Kolege znaju od koga treba bežati kô đavo od krsta
Nije tajna, potvrđuju to i viđeni lekari, da se u svakom porodilištu zna ko je kakav lekar, od koga treba bežati kô đavo od krsta, ko će vas vređati dok se razapeti u položaju uginule zgrčene žabe na porođajnom stolu borite da na svet donesete dete – živo, ili mrtvo.
Zato je neodgovorno po automatizmu pozivati žene da imenom i prezimenom prijave lekara, ukoliko znamo da, posebno u malim sredinama, žene ne znaju kada će tom istom lekaru ponovo „pasti u ruke“.
Zgodno bi bilo da je neko tim ženama objasnio šta ih čeka nakon prijave, ko i kako utvrđuje da li je bilo nasilja, šta se dešava sa lekarom kod kog je utvrđena krivica, i sl.
Ginekolog-skretničar, iživljavanje, koverte, veze…
U odgovoru sistema izostali su odgovori i na druga važna pitanja:
– Kako smo došli do toga da se pojedini lekari u domovima zdravlja i ne trude da ženama savesno vode trudnoću, kao da se podrazumeva da se ona vodi privatno?
– Kako će se prekinuti praksa u kojoj žene traže vezu za porodilište, strahujući da će zapasti kod nekog od ozloglašenih lekara? Ili da će se neko iz dežurne ekipe iskaljivati nad njima?
– Šta ćemo sa tarifama koje se pripisuju pojedinim lekarima?
– Kako je moguće da mnoge žene ne dobijaju informacije o zahvatima i procedurama koje medicinsko osoblje sprovodi tokom porođaja, ako zdravstvene radnike na to obavezuje Zakon o zaštiti pacijenata?
– Možemo li da obezbedimo da sa svakom ženom pre izlaska iz porodilišta porazgovara psiholog? I da psiholog bude među prvima koji će doći kod žene čije se dete nije rodilo živo?
– Treba li kod nas i dalje da se primenjuju metode koje Svetska zdravstvena organizacija ne preporučuje – indukovani porođaji, skakanje na stomak, gotovo nezaobilazna epiziotomija?
– Moraju li žene u Srbiji da prolaze kroz ponižavajuće klistiranje i nasilno brijanje, jednu od najneprijatnijih procedura pripreme za porođaj, kroz koju žene u porodilištima širom sveta ne prolaze?
Odbrana lekarske časti umesto odgovora
Umesto da ponude bar neka rešenja da odlazak u porodilište za ženu ne predstavlja dodatni stres – jer ne zna šta će je tamo dočekati – institucije su se prethodnih dana fokusirale na odbranu sopstvene časti.
Tako smo više slušali o tome da 99 odsto lekara maksimalno posvećeno obavlja svoj posao, nego kako će sistem zaštititi ženu od tog, pretpostavljam, statistički proverljivog – jednog procenta.
Žene u Srbiji znaju da sjajnih lekara ima, u ispovestima na društvenim mrežama pominju se i imena onih koje hvale na sva usta. Ali šta ćemo sa onima koji ne samo da nisu za pohvalu već su sramota za profesiju?
Majke ne smemo ućutkivati
Nije empatija ono što se očekuje u bolnici, već profesionalci koji poštuju dostojanstvo pacijentkinja – za šta ih i plaćamo.
One koje na svet donose novi život ne samo da imaju pravo, već i zaslužuju porodilište koje neće samo u teoriji biti „srećno mesto“. Posebno u zemlji koja muku muči sa natalitetom.
Nakon godina i godina ćutanja i straha, žene su skupile hrabrost da progovore o nasilju onih kojima su poverile i sopstveni život i život svog deteta. U tim ispovestima, jasno je i laiku, ima elemenata i krivičnih dela.
Zato ih ne smemo ućutkivati.
Smemo li da im verujemo – pitanje je koje ne treba postavljati. Pravo pitanje je – čija je dužnost da sve to proveri?
izvor: RTS
