Sjeničak Hasim Bogućanin 168 puta je dao krv, što znači da je prema zvaničnim podacima donirao preko 76 litara ove dragocene tečnosti, dok je nezvanično, računajući davalaštvo koje nije evidentirano, ta brojka znatno veća.
On za portal Free media kaže da je ponosan što je dajući krv mnogim ljudima pomogao, ali i da mu je žao što je morao da prestane da je daje, zbog starosne granice od 65 godina.
„Poslao sam dopis tadašnjoj ministarki zdravlja sa molbom da se odobri i starijima da daju krv, da starosna granica bude pomerena sa 65 na barem 70 godina. Ako je čovek zdrav i ako se tako oseća, zašto bi ga neko sprečavao da daje krv“, priča nam Hasim.
Poslednje tri godine uspešno vodi Udruženje dobrovoljnih davalaca krvi “Zlatna kap” u Sjenici, koje ima 270 članova.
„Imamo izuzetne davaoce, što je najbitnije. Sjenica je grad humanih ljudi, a to čovek samo može da poželi. Oni koji dođu na akciju, mogu da vide koliko su Sjeničani humani i koliko im je stalo da pomognu nekome, a mi zaista stižemo svugde“, naglašava on.
Život nema cenu
Hasim ističe da je svako dobro delo vredno, a da spasiti nekom život nema cenu.
„Nebitno je kome će ta krv otići, kome će pristati, bitno je da si ti učinio ono što je u tvojoj moći. Dajući krv nekome, ma ko on bio, spasio si mu život i vratio osmeh na lice“, kaže ovaj humani čovek.
Udruženje “Zlatna kap“ nije samo na usluzi Sjeničacima, već se odazivaju svima kojima je krv potrebna.
„Kada se desi neki slučaj, kao što se dogodilo u rudniku kod Aleksinca, mi smo se prvi javili da stignemo tamo, kako bismo pomogli tim rudarima. To su ljudi koji se svakodnevno pozdravljaju sa svojom porodicom, svesni rizika posla kojim se bave, zarađujući koru hleba“, kaže Hasim.
Naglašava da se uvek trudio da stigne na vreme i da bude prisutan svuda gde je potrebno, te da ljudi to prepoznaju.
Humanost je ono što nas spaja
Ovaj aktivni penzioner nema svoju kancelariju, već volonterski humani posao obavlja od svoje kuće.
„Radim od kuće i na to sam ponosan, jer kancelarija ne čini čoveka, već rad i humanost. Za moje rezultate mogu da zahvalim mojim Sjeničacima, humanistima koji su ljudi bez greške. Mi više nismo organizacija, već smo postali velika porodica. Kod nas nema politike, niti ličnog interesa, nas spaja humanost“, ističe on.
Kaže da je Sjenica sada postala poznata po humanosti i van granica Srbije. Hasim često praktikuje da se s vremena na vreme obrati svojim sugrađanima, da ih podseti da je on njima dostupan 24 sata, da mogu uvek da ga pozovu u slučaju da se desi neki udes, požar, hitna operacija ili bilo koja situacija kada je nečiji život ugrožen.
„Kada je trebalo da se penzionišem razmišljao kako korisno da ispunim slobodno vreme. Tada sam došao na ideju da osnujem Udruženje. Za vreme pandemije korona virusa organizovali smo akcije, zatim smo prvi u Sjenicu doveli trasfuziju sa Vojno-medicinske akademije i u toj akciji prikupili više od 100 jedinica krvi. Na taj način, u jeku pandemije, pomagali smo našim sugrađanima, koji su bili operisani u Beogradu i kojima je bila potrebna krv“, priča nam Hasim.
Jedan davalac tri života spašava
Prvi put je krv dao dok je bio u armiji, za ranjenog vojnika, a onda se nije zaustavljao.
„Od pre 50 godina sam počeo sam na svaka tri meseca aktivno da dajem krv. Niš je jedini grad u bivšoj Jugoslaviji u kojem nisam dao krv. Vuklo me je nešto da pomognem ljudima“, priseća se ovaj rođeni humanista.
Objašnjava da se jednim davanjem krvi mogu spasiti tri života, u slučaju da su, kako kaže, nekome potrebni trombociti, drugome krv, a trećem plazma.
„To su tri komponente koje mogu spasiti tri života. Meni je to najveća satisfakcija, veća od svih dobijenih priznanja i zahvalnica. Ima danas i oženjenih i udatih, koji su se rodili kada je njihovoj majci na porođaju bila potrebna krv. Oni me prepoznaju i kažu: Onaj čika je dao krv, kad sam se ja rodio ili rodila. To je neopisivo vliko zadovoljstvo i sreća“, naglašava Hasim.
On smatra da status dobrovoljnih davalaca u sistemu zdravstvene zaštite nije na zadovoljavajućem nivou.
„Imaju neke privilegije, ali moja primedba koju uvek jasno izražavam jeste da dobrovoljni davalac treba da bude prvi na listi za bilo kakvu uslugu kod lekara, bilo da je u pitanju operacija ili običan pregled“, kaže Hasim.
Dobrovoljno davalaštvo kao životna misija
Na naše pitanje odakle mu tolika energija da bude toliko angažovan, iako je već 10 godina u penziji, Hasim odgovara da je to Božija milost.
U penziju je otišao posle 41. godine radnog staža vozača u lokalnoj firmi, bez jednog dana bolovanja ili izostanka sa posla. Veruje da ga humanost drži i pokreće.
„Mladima redovno poručujem da ustanu, da se dignu, da se osvrnu i pogledaju šta rade generacije ispred njih, njihove majke, sestre… da se uključe u dobrovoljno davalaštvo i saznaju koja su grvna grupa. Ružno je da jedan mladić ili devojka ne zna svoju krvnu grupu i ne žele da kontrolišu svoje zdravlje. Oni koji se odluče da nam se pridruže, imaće priliku da se uvere koji su to benefiti i za same davaoce“, poručuje ovaj humanitarac iz Sjenice.
izvor: freemedia.rs
