Sve više se i kod nas pije voda iz plastičnih flaša. Nedavno objavljena studija u prestižnom američkom naučnom časopisu pokazuje da litar flaširane vode sadrži stotine hiljada komada nanoplastike, za koju stručnjaci veruju da može da izazove mnoge zdravstvene probleme.
Istraživači su testirali tri popularna brenda flaširane vode u SAD i pronašli između 110.000 do 370.000 čestica plastike u svakom litru. Devedeset procenata pronađenih plastika bile su nanoplastike, dok su preostalih 10 odsto činile mikroplastike.
U flašama je otkriveno sedam najčešćih vrsta plastike. To su one od kojih se prave flaše za vodu, one od kojih se prave posude od stiropora, a najčešće pronađena plastika bila jedna vrsta najlona – poliamid. Međutim, tih sedam plastika činile su samo 10 odsto nanoplastika pronađenih u vodi.
Istraživači ne znaju koje vrste nanoplastike čini preostalih 90 odsto, ali zavisno od vrste, moglo bi ih biti desetine miliona u svakom litru.
Ljudi koji piju dva litra flaširane vode dnevno unesu oko kvadrilion nanoplastike godišnje, reč je o broju koji ima 15 nula.
Budući da je nanoplastika tako mala, ona kroz telo, ulazi u krvotok, pluća, srce i mozak.
O tome – imamo li razloga za brigu, za Beogradsku hroniku, govorila je dr Sanja Jeremić iz Instituta za molekularnu genetiku, koja je rekla, da je njen izbor – voda sa česme.
„Pre dva dana su se pojavili rezultati jedne studije koji su po prvi put kvantifikovali te nanočestice koje se nalaze u pijaćoj vodi. Naučnici su zaključili odakle u stvari, te nanočestice, nanoplastika i mikroplastika u vodi. Pretežno od filtera, to je taj poliamid i najlon. Od filtera koji se koriste prilikom filtriranja i pripreme vode za flaširanje. A takođe, dobar deo je i sama ambalaža. Tu je u pitanju polietilenterftalat 5 koji se nalazi u flašama u kojima je voda zapakovana”, objasnila je dr Jeremić.
Na pitanje o tome da li mikroplastike i nanoplastike takođe ima u vodi sa česme, dr Jeremić odgovara da se po tom kriterijumu „u Srbiji ne analizira ni flaširana, ni voda sa česme”.
„Nemamo takvu vrstu studija gde je testirano prisustvo mikroplastike i nanoplastike u vodi, ali ono što postoji kao podatak u svetu, to je da naravno da i česmenska voda sadrži čestice plastike, međutim negde oko 60 puta manje nego što je to u flaširanoj vodi”, rekla je.
Jeremićeva dodaje da naučnici danas sa sigurnošću znaju da nanoplastike i mikroplastike ima svuda, i da valja imati svest o tome
„Mikroplastika, to su znači čestice plastike koje su manje od pet milimetara i to je nešto što smo prvo detektovali, jer prosto je bilo krupnije, a nanoplastika predstavlja čestice koje su manje od mikrometra, to znači hiljadu puta manje od milimetra. One su bile teže za detektovanje do sada. U poslednjih deset godina su nekako istraživači bili fokusirani da vide gde sve te nanoplastike i mikroplastike ima. Tome smo bili posvećeni. Ali nažalost sad moram da kažem da ne moramo više da tražimo, takva vrsta istraživanja može da prestane, ima je svuda. Nađena je znači u vodi, u hrani, u vazduhu, prosto ima je svuda oko nas”, rekla je gošća Beogradske hronike.
Ima je i u krvi, i u plućima…
Objasnila je da plastike ima i u ljudskom telu i da je pre godinu i po dana prvi put detektovana mikroplastika u krvi, a nekih par meseci nakon toga i u uzorcima pluća.
„Mi moramo biti svesni toga da je možda nanoplastika i mikroplastika prisutna u našim telima već duži niz godina, od momenta kad je plastika ušla na velika vrata u naše živote. Ali prosto mi nismo imali ni metode, ni tehniku razvijenu, da možemo te sitne čestice da detektujemo, vidimo i da prebrojimo koliko ih ima. Tako da možda mi sa nanoplastikom i mikroplastikom živimo već duži niz godina a da nemamo neke smetnje. Ali svakako su istraživači sad fokusirani na to da prouče, da naprave neku korelaciju – da li količina i tip čestica koja se nalaze u nama i oko nas imaju direktno veze sa nekim zdravstvenim problemima”, objasnila je.
Postoje istraživanja na miševima koja pokazuju da kod onih, kod kojih je detektovana nanoplastika, postoje znakovi demencije ili onoga što liči na demenciju.
„Moguće, ali moramo biti svesni toga da ta nanoplastika i mikroplastika ima, može imati isti štetni efekt kao i bilo koje druge čestice tih malih dimenzija s kojima smo mi u kontaktu. A neke su predikcije da npr. nanoplastika i mikroplastika koja se nalazi oko nas, predstavlja svega četiri posto tih sitnih čestica, a da 96 procenata predstavlja pesak, prašina, polen, delovi insekata…”, ispričala je dr Jeremić.
„Kad posmatrate našu ćeliju, našoj ćeliji nije bitno koji je tip materijala koji njoj pravi smetnju. Moramo to posmatrati kao isključivo fizičku smetnju. Znači, našoj ćeliji prvenstveno smeta komadić materijala koji ulazi u nju, i fizički ometa procese koji se inače normalno odvijaju u ćeliji”, objašnjava.
Izbegavanje plastične ambalaže
Gošća RTS-a je takođe rekla da smatra da, dok se ne otkrije da li plastika uzrokuje bolesti i koje, i dok ne dobijemo nove podatke od istraživača, postoje neke stvari koje možemo promeniti.
„Ja bih svakako posavetovala da sve što je plastika za jednokratnu upotrebu se odstrani iz naše upotrebe i iz života. To je plastična ambalaža, plastične flaše, u pitanju je plastični escajg, neke ambalaže za jednokratno pakovanje hrane… Tako da bi najbolja varijanta bila, opet, ako se već kupi takva voda, da se popije u toku dana, da se više ne dopunjava vodom. Ali, opet, ako, na primer, ne koristimo takvu ambalažu, već vodu stavljamo u staklene flaše, mi onda doprinosimo i čuvanju životne sredine, i smanjujemo sav taj plastični otpad koji će nas u nekom trenutku vratiti kao mikroplastika”, rekla je.
Dr Jeremić je prokomentarisala i pitanje reciklaže plastike.
„Moram vam priznati da istraživači sve više napuštaju taj koncept reciklaže plastičnog otpada. To je nekad bilo popularno, međutim to sada nailazi na neke tehničke probleme. Retko koji plastični materijal, plastična ambalaža je samo jedan tip plastike. Uglavnom se sastoji od nekoliko različitih hemikalija, što onda u tehničkom smislu otežava proces reciklaže. Sada se ide na to da se prosto plastika, da se prilikom razgradnje dobiju neke nove građevinske jedinice, pa da se dobiju neki novi materijali koji bi imali upotrebu. Znači da se ponovo upotrebi na neki korisni način, a ne da se reciklira kao takva”, zaključila je dr Sanja Jeremić iz Instituta za molekularnu genetiku.
izvor: RTS
